Новогодишњи пано

 

Новогодишњи пано колегинице Драгане Благојевић Давидовић. Надам се да ћеш коначно замијенити тапете у предсобљу! 😉

Новогодишње честитке

Новогодишње честитке колегинице Драгане Благојевић Давидовић су пуне инспирација, нових идеја и занимљивих рјешења. Пошто ја немам својих примјерака, јер децембар је за мене прилично баксузан мјесец када, већ уобичајено 😉 , вријеме проведем на неком боловању, послужићу се овим честиткама да свим људима на овој нашој планети, а и шире, поћелим сву срећу у Новој 2016. години.

Ипак, постоји неко кога морам посебно да издвојим, а то су, наравно, моја породица, сва моја дјеца (и она велика и она мала), пријатељи, радне колеге…

Срећна вам Нова 2016. година!

Јесењи пано

Један јесењи пано колегинице Драгане Благојевић Давидовић.

Пано – Година и годишња доба

Пано уважене, вриједне, креативне и маштовите колегинице Драгане Благојевић Давидовић.

????????????????????????????????????

Рељеф

Рељеф. Наставно средство за данашњу лекцију.

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

Настављамо путовање кроз школовање

Нови пано колегинице Драгане Благојевић Давидовић који краси улаз у нашу школу.

Дјеци и колегама желимо много успјеха и лијепих тренутака!

Бајковити Десанкин и Бранков свијет

Пано колегинице Драгане Скендерије

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

????????????????????????????????????

Башта сљезове боје

      Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете:

— Чек, чек, поћи ћеш ти у школу па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.

Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме је дјед Раде и уз пут ми обећао:

— Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја ти само вичи и ето мене одмах.

 

У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред.

На ормару, покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свог другара из клупе шта је оно.

— Бостан— каже он.

           Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако —и јест и није.

…

         Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:

—Откуд лисица црвена кад је жута!

—Хм, жута? —бечи се дјед.

—Жут је твој нос.

          Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику. Било је то у првом разреду основне школе. Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:

—Дјецо, ко зна какве је боје вук? Ја први дигох руку.

—Ево га, Бранко ће нам казати.

—Вук је зелен! —окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

—Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?

—Каже мој дјед —одвалих ја самоувјерено.

—Није тачно, вук није зелен.

—Јесте, зелен је! —неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.

—Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав …хм! Е, то не може тек тако проћи.

          Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу:

—А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту… по туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.

          Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.

          Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“―, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.

—А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

—Па кад ме је она питала.

—Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.

          Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада до тад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.

У башти сљезове боје – други дио

Ближи се Дан школе и ми се ужурбано припремамо. Сценографија полако добија свој прави изглед. Башта ће веома брзо бити спремна за генералну пробу.

Све у знаку Бранка Ћопића

Сценографија за Дан школе.

Бранкова родна кућа, клупа на којој је сједио дјед Раде, ђачка клупа и још много тога што смо планирали да урадимо до петка.

У башти сљезове боје

Ближи се Дан школе, рођендан наше велике пјесникиње Десанке Максимовић.  Ова година је и година када обиљежавамо стотину година од рођења још једног великог писца: Бранка Ћопића. Дан школе носи назив „У башти сљезове боје“. Све припреме теку у том правцу.

Од данас улазу наше школе краси овај прелијепи пано који је осмислила и направила Драгана Благојевић Давидовић.

Прољеће у нашем крају

Прољеће је стигло у нашу школу. Док чекамо да све олиста и процвјета уживајмо у новом прољећном паноу наше колегинице Драгане Благојевић Давидовић. Прошетајте мирисним ливадама, напијте се хладне воде с бунара, а кад се уморите одморите се у овој малој сеоској кућици!

Стижу нам празници

Док се моје колегинице увелико припремају за предстојеће празнике ја се увелико излежавам и ништа не радим. Уби ме досада, али шта да радим када ми још не дозвољавају да устанем из кревета. Жао ми је што ове године нећемо моћи да урадимо оно што смо замислили. У сваком случају, моја вриједна колегиница је по обичају и даље вриједна па нам је направила ове прелијепе новогодишње честитке. Ипак је то Драгана Благојевић Давидовић.

ПС: Кад дођем у школу показаћу вам шта је креативност! 😉

 

Међународни дан дјетета

Пано у нашој школи поводом Међународног дана дјетета.

Аутор: Драгана Благојевић Давидовић

Јесењи пано – У топлини нашег дома

Довољно је написати: Драгана Благојевић Давидовић и кукурузи мога комшије.

Уз добродошлицу

Данас су нам стигли нови ђаци – прваци. Наша учитељица Драгана Благојевић Давидовић спремила је за своје мале ђаке дивне честитке. Знам да су им ови мали поклони још више уљепшали овај дан.

Ово су само неке од њих.

Спремни смо за нови почетак

Нову школску годину започињемо слоганом „Спремни смо за нови почетак“. Тако рече моја драга колегиница Драгана Благојевић Давидовић и тако и оста. Сваке године, прије почетка наставе моје колеге покажу колико су спремни за рад, не само онај који подразумијева ношење дневника, него и онај који се односи на уређење школе како би ђацима први дан био угодан и весео. Тако је било и ове године. Задовољство је радити у једном тако, нескромно ћу рећи, добром колективу.

Фотографије говоре више од ријечи, а пошто је сада сезона писања, ја ћу овај чланак мало да скратим.

Још само да похвалим Драгану Давидовић и Драгану Скендерија на предивним паноима и новим идејама.

Пано – Стигло нам је прољеће

Од данас овај пано дочекује наше ђаке. Драгана Давидовић признај ми макар 5% учешћа. 🙂

ПАНО – (Не)обавезан садржај једне ђачке торбе

Један од паноа с почетка нове школске године. Драгана Скендерија 😉 ! Брзо нам се врати. Очекујемо још оваквих савршенстава! ❤

Пано – Новогодишњи пано

Један од мојих почетничких паноа. Никада га нисам завршио до краја. Штета!